Blaženka Križan: “Istinita priča odlaska u Muzej Mimara Zagreb”

Piše Blaženka Križan:

Tek s dobivenom vozačkom dozvolom, moja prijateljica Gabika se ponudila povesti me na seminar u Zagreb i u Mimaru.

Jedina sam prihvatila njezinu ponudu, ostali su uzmakli jer ona je doista, novopečeni šofer.

Vrućina i sparina lipanjskog dana raširila je njezinu šarenu, patchwork suknju u ogroman balon koji se napuhavao i praznio, te je pokrivao kako mjenjač tako i ostale komande pa čak i dio mojih bedara.

„Gabika pazi, bude ti suknja pokrila glavu.“ Njezina draperija je lepršala kao blago sedirana beštija.

Ona vozi veoma oprezno, polagano, a ja sam samo Kopilot. Do zagrebačkog predgrađa nije bilo problema. Jedno smjerne ulice, dvosmjerne, znakovi, skretanja, dolje pa gore na autocestu, toliko nepoznanica, da sam jedva izdržala pritisak odgovornosti. Što smo bliže Zagrebu, to je problem sve veći i veći. Svi jure, gotovo te guraju, pa moraš juriti i ti, a nisi ni siguran da li si na dobroj traci kao i sve ostalo.

Zadnji ulazak u Zagreb skoro je bio promašen. Šuma znakova, zelenih, plavih, vijugave ulice ispred i iza nas djelovale su kaotično, zmijoliko i zloduho zapetljane.

Ponavljam, da nemamo seminar u Karlovcu. Gabika pita, a kaj sad da radi.

„Ništa, skreći u prvu ulicu desno.“

Sa zaletom, u zadnji tren, glasno dišući ulijećemo u desni odvojak pa do Prve benzinske postaje. Valjda ih nema 14 (kao biblijskih) do Mimare. Prva postaja bi  bila, Blaženka prihvaća prijevoz s novopečenomvozačicom. Znači prihvaća sve grijehe, koje ćemo vožnjom počiniti.

Zaključujemo, da nemamo pojma gdje smo. Gabika izlazi sa suknjom, ala šatorsko krilo, skupljenom u rukama, mašući gore, dolje, lijevo, desno, hladeći se i skoro pa bi zaplesala kan kan. Ukipljeno promatram reakciju uposlenika benzinske postaje. Joj, ne bu dobro, prolijeće mi glavom.

On ju blijedo promatra, a lice mu ocrtava meni do sada nepoznatu grimasu; otkvačeno zakvačene, trenutni kolaps sistema, skrivena kamera…

„Gospon, de smo to ve mi, kam smo to došle?“

„Smo v Zagrebu ili kaj je ve to tu?!“

„To je benzinska pumpa, a kamo vi idete?“

„V Mimaro idemo na seminar, znate mi smo likovnjače, f školi delamo, a tam je izložba puno sega, slika,kipova i se drugo.“

„Slikoljupci kipoljupci, rado tamo zalaze.“

„Neste vi tam nigdar bili?“ Gleda ju on sad olabavljeno otkačeno.

„Ganz friški šofer sam, a tu mi je i pajdašica“, prstom upire u auto. Dobacujem, da izvadi kartu.

Ona vadi kartu, odmata ju, rasteže, stavlja na auto, maše mu da se približi, maše sa suknjom, dozivlje mene i zbori:

„Hote sim, prosim lepo“.

„Dajte mi prosim vas pokažite, de smo to ve mi?“

Ona upotrebljava i svoj Mađarski, a koji ne pamtim, samo nešto kao, kerensepen, jooo, otrgnulo se iznjezinih usta i od vijorilo iza prvog raskršća.

„Još niste gore na karti, ustanovljuje radnik benzinske postaje“. Nastao je tajac.

 „Blaškaaa, još smo ne na karti. Tri mu dlakava patuljka, kaj je to ve, čardak niti sim niti tam“.

„Jezoooš, a kaj da napravim kaj bum gore na karti?“

„A de smo onda, gospon, Pod kartom, a kam nek krenemo ka dojdemo Na karto ?“

„Sad izađite tu desno pa pravo gore i za čas budete na karti, staklena zgrada je Policijska stanica a ostalo vam budu pokazali znakovi.“

„Hvala vam i bokić“.

„Bum vas nacrtala kak benzina točite.“

Smijem se do suza, scenarij je kakav sam i zamišljala, pun humora.

Gabika skuplja svoju rastepenu, gustu, bogatu kosu, žilavu kak bič i suknju koja pokriva pola auta i glavne komande. Ušla je, zamišljeno gledajući Sai Babu i okolo sve Krišnine naljepnice. Šarenilo kak na proštenju,kipec do kipeca, novi stari, apšisani i svi s velikim očima. Ona mrmlja, moli, pjevuši, zaokreće očima,raspoznajem samo riječi, Namaste i Sai Ram.

„Blaška nej se bojati, mi bumo došle na vrijeme, on time ili in time“.

„Se zmisliš razlike?!“

„Naravno“.

Škrmljajući mi dodaje neke ljuskice, zašuljanu travicu i crne sušene gljive, veli pune su joda i štitna nam buvesela. Tako škrmljajući odlazimo i punimo se jodom.

Auto joj je slatkasto i cvjetno mirisan, kao zaboravljeni ašram na kraju svijeta, a možda se negdje otragasmudi i opojni mirisni štapić. Sve je moguće.

Sai Baba nas gleda dobroćudno i rudlavo, maslinastog svjetlećeg tena. I on je okati. Svi su okati i našminkani.

To su Gabikine sličice iz Indije, a ja sam sebi naručila prsten i privjesak  od polu dragog kamena, lapis lazuli-a i  privjesak od jade-a /žada/.

„Blaška kakva je to staklena hiža?“

Pojma nemam, odgovaram, ali sam načula benzinskog radnika da spominje staklenu zgradu, Policijske stanice.

Stale smo, eto nam Nove postaje-Policijske stanice. Već bi trebale klečati i sve grijehe ispovjediti. Prolazi,brzo hodajući, very handsome i jako mladi mladić.

„Gospon, kaj je ve to tu, ta hiža, tulko stakla?“

„Mi dve idemo v Mimaru i još jena je f autu, bi nam šteli reči kak da do tam dojdemo žive i zdrave?“

Gabika ga zove, maše sa suknjom, baca neke znojne slogove iz sebe ali on samo projuri. Kad je čuo- kaj, bum, buš, nestao je. Odjurio je kao mahnit.

Ništa nam nije bilo jasno. To još nikad nisam doživjela ni na kojem meridijanu ili paraleli, koti, već suprotno.

Prilazi još jedan mlađi muškarac s manirama bečke škole, dotjeran s aktovkom, zgodan, elegantan i voljan pomoći. Uh, malo stariji od naših sinova.

Isto, brzog, poslovnog hoda, kao u američkim krimićima, hoda kao s nekih drugih koordinata.

Gabika repetira pitanje, a brzohodni odgovora, kratko i jasno.

„To je Policijska stanica“.

„Gospon, mi idemo v Mimaru, v muzej, tu nutri v autu je još jedna likovnjača, ne da sa vun, žurimo se inebremo se snajti, kam se trebamo pelati i di skrenuti?“

„Likovnjača“, odurno tutnji mojim tijelom, posramljena sam, ne mičem se.

„Vi sigurno znate, de smo ve mi, a i vi? Mortik ste stranjski kak i mi?!

„Ne nisam“. Odgovori su mu sve kraći i kraći.

Nasmijanog lica je komunicirao i to je bio dobar znak.

„Blaška, hoj vun, se nam bu mladi čovek objasnil i pokazal i tam bo naša Nova postajaaa.“

Ja sam protrnula i uvukla se u sjedalo koliko god je bilo moguće.

Gabika me opet zove van, a ja niti mrtva  da se pomaknem.

Mladi gospodin se odlučno približi autu, sagne se, pogleda me i to s uzdahom: „Ahaaa, dvije STARE KOKE“.

Zanjemila sam. Zatvorila sam načas, širom otvorene oči, baš kao i Sai Babine, na vjerujući da mi je to upućeno, odnosno, da nam je to upućeno. Nisam tašta, ali ovo me britko i duboko osupnulo i šokiralo.

Polagano se pogledam u retrovizor, Pa tek sam/smo 45 god.

Stareee, užas, ma kakve KOKE, pa kaj je tom mladom čovjeku?

Decentno našminkana, začešljana, posložena, ohridske perlice oko vrata, mirne kao da su i one u šoku, više sam bila kao ledeni odljev Audrey Hepburn, ma kakva KOKA! Gabika je bila pre zgodna Janice Joplin – dijete cvijeća, obožavateljica Beatles-a i Rolling Stones-a, ma kako se samo usudio tako komentirati.

Evo „moje bečke škole“. Jedan nam pobježe a dugi nam dodijeli, STARE KOKE. STARA, me ne zabrine toliko kao ovo, KOKA, odvratno.

Gabiki je bio smiješno a meni žalosno. Nooo, nismo STARE KOKE, procijedila je  nasmijano i posprdno, još smo mlade KOKE, mali piceki, taman za klati.

Nasmijale smo se do suza.

Ona nastavlja: „Gospon nejte tak, mi smo živele čak v Londonu, (kaj ne Blaška, me čuješ?)a ve se domanebremo baš snajtiti i to još  z polovnim autom i friškom vozačkom.“

„Mi sam oćemo dojti na vreme v Mimaro.“

„Mi strašno volimo svoj posel.“ „A vi?“ Pokrivam lice i prigušujem smijeh.

Gleda on blijedo, kamo će ga taj susret odvesti, naglo se ispričava i žurno odlazi. Žurnije od OrijentExpressa. Ostajemo i bez njega.

Vozimo se ostavljajući iza sebe Policijsku stanicu, u Vukovarskoj smo, tako mi se barem  činilo, u vrevi smo automobila, nemamo pojma kamo vozimo . Zadužena sam promatrati lica putnika u drugim automobilima, možda ustanovim kamo bi trebale skrenuti, jer nam neki mašu, love se za glavu a  i druge sličnegestikulacije nas zbunjuju. Njezina ideja mi je suluda. Gabika ustanovljuje da nekaj nije v redu i pita kam da ide.

„Ravno iza svih njih, kamo svi tamo i mi?“

„A  Mimara?“

„Nema još skretanja.“

Poslije se bude to raspetljalo i eto nam iznenada desnog odvojka i Savske ceste. Prešle smo nasilno preko otoka pa u ,mainstream, opet nam se svi čude dok mi čučimo i što polaganije gmižemo. Ne možemo s glavama naniže, pogotovo Gabika jer bi to bilo uznemirujuće, auto bez vozača.

Opet Mađarski, puni zapareni auto.

„Hosu labu goya bači, breke,ke, ke, juhu, hu…“;  brojalica koju je ona pjevala sineku prije 35 godina, a koju sam godinama znala improvizirati, a sada, to je samo jedno prekrasno sjećanje, na neka davna vremena.

Kod kazališta, nova zbrka. Jedno smjerna ulica koja je nikla ni od kuda, mi protiv svih koji su krenuli na nas. Hop na trotoar pa do izloga, Nova postaja s molitvom upućenom Nebu. Gledali su nas kao ribe u akvariju. Trebala su nam još dva opasna prekršaja da parkiramo, inače bi nas ova cesta odvela Bog zna kamo. Svezabranjeno je dobro odrađeno, ponovljeno i jasno ko suza pa smo evo na Novoj postaji, sklopljenih ruku, parkirane uz Mimaru. Vidno smo uznemirile vozače i njihov ustaljeni način vožnje tim elitnom dijelom grada.

Izložba je bila fascinantna, a seminar se odužio i produžio u svim smjerovima, ali je bilo noviteta koji su mezaintrigirali. Kako se nisam uspjela osloboditi  izreke -STARE KOKE-  tako nikako nisam  mogla doživjeti taj van serijski potres svih nagomilanih emocija. Strah koji čuči zagrljen s –čertdestpeticom- ščepao me i jedino je čekao skori povratak u Međimurje.

Poslije izložbe, seminar me oduševio, pogotovo plesni dio na izloženo umjetničko djelo pomorske oluje, nevere. U polumraku s veoma diskretnom rasvjetom, s tek nekoliko rasvjetnih „tjelesa“, rasplesao je moju nutrinu, dok bi me brojka 45 čvrsto držala pod ruku da ne posrnem u zanosu prezentiranog happeninga a koji je bio i neka vrsta performansa. Čudesna čarolija, mlade plesačice koja je svojim gipkim tijelom i dugom kosom dočarala olujno vrijeme, brodolom, strah, tjeskobu, užas, nadu, vjeru i na koncu izbavljenje, život iuragansku strast. Profesor nas je poticao da se pridružimo plesu, nekolicina sudionika je odmah izašla (mlađi od 45 godina!), a mi ostali smo htjeli uživati u pozadini radnje, kao SOS ekipa. No, međutim profesor poziva sve koji su rođeni u siječnju da izađu plesati, pa sve rođene u veljači, pa u ožujku, voda mi je došla do grla, postala sam okamina, okamenjeni ovan, a frozen Audrey Hepburn je nestala. Plesni doživljaj izloženereprodukcije bio je novitet svoje vrste. Plesom dočarati slikati, ispričati sliku, stunning. Začuđujuće i prekrasno.

-Zašto, zašto i mi nismo plesale?

– Da li je i to bila reakcija na brojku 45 ili, ili…

-Gabika je hrabrija od mene i odkvačenija pa se lako i brzo zakvači za nešto tako avangardnog. Čudilo me, nije plesala, auto ju je rasturio i svi prekršaji su  ju satrli.

Naš happening bio je, naš dolazak i odlazak iz Zagreba.

Tvrda kmica omotala je grad Zagreb, a titrava upaljena svjetla koja su nas dodatno bacala van takta, bila su svojevrsna fatamorgana. Misterij povratka bio je spektakl. Vraćamo se opet same, nitko nije mario da pođe s nama.

U nepoznatom dijelu grada smo, iza Mimare, negdje gdje nam ništa nije poznato pa eto tako jurimo kao i svi prema Zapadnom  kolodvoru.

Prije nego li stigosmo do te ulice iza samog kolodvora,  masa automobila se okomila i juri na nas strelovitom brzinom, mozak brzo kopča te naglim okretom udesno, stilom kamikaze, evo nas opet na trotoaru ulice, ali preko raskršća, opasan prijelaz s kojeg više ne znamo, niti se usudimo bilo kamo. To je bila naša Zadnja postaja u Zagrebu.

Grad mi je noću predivan, a i miris me opčinjava. Tajnovitost je na svakom koraku kao i igra svjetla i sjena pa me više ništa nije brine.

Izlazimo van iz auta i pokušavamo razbistriti glave.

Mrak je sve deblji dublji ili plići pod uličnom rasvjetom, svjetalca namiguju, boje se razliježu, pretaču, miješaju, omataju nas, a mi ozarenih lica od dvoje prolaznika saznajemo kamo bi trebale krenuti.

Oni nisu „pasli“ manire po bečkoj školi, oni nisu bili brzo hodajući s aktovkama i nisu nas usporedili skokoškama te nas pogrdo ispratili.

Nasmijani i jedva hodajući stari i uglađeni Zagrepčani  pomogli su nam  u pronalaženju izlaska iz gradskog labirinta.

Tvoj share je nekome vrijedna informacija!
O autoru
Blaženka Križan

Vezane vijesti

Komentiraj

*