Iz opusa “Priče s autobusnog kolodvora Čakovec” autorice Blaženke Križan 3

Četvrtak

Razglas; Autobus za Pribislavec, Belicu, Domašinec, Novakovec, Podturen… kasni 10 minuta.

Jezoš nam dospela k našemu doktoru, a naručena sam. Što bi rekel da bomo kesnili. Gusti doma leži v gipsu, delo me čaka a Vanč je rekel da bo malo k nam došel. Doma nesme piti pak bu se bu z mojim necejal. Delati nebre a piti more.

Denes moram zimnicu zgotoviti: Vnukica bo mi celofana za flaške šišala i gore napisane papere kelila, furt jo nekaj trebam. Leta so to več, ne moč delati fletno kak predi.

O, glejte, naša mlada preštimana soseda ide. Kaj pak ona v Čakovcu bez moža dela?! Sa nalafrana, načesana, s klarušom, knap oblečena , z remenom zategjena,f prekratkom šosu, gizdava, što bi ju rekel. Takša doma po seli ne hoda. O i Rudek na beciklinu, kam pak se duhu pehlja? Veke nekam leti.

Čuje se; vi pak se poznate…

-Poznam čuda ljudi.

Ste čuli da je revovsku Klaru mož pri zdencu zaklal? Pil je od navek, a ona je to ne znala. Inver je bil, več pijan kak trezen. Jako so se svadili i bili, đonjkali po hrptu, ružili, trupkali, da got ju je flapil, copil, spljuskal, flisku prikelil, tak dugo dok mu je ne vun pobegla, a onda pak ju je pri zdencu dosegel i zaklal. Ron tak nekak ,kak on koji je ženi glavu sekirom rasporil. Jezuš, a Klara je bila fajna i kredna puca i takša sneka v belini i šlaru, z velikim paketom s čuda ruži tak kaj su se si ogledavali. Gazila je kak plemenita kobila. Neje mela srečo. Deca so se im razletela po svetu, oca stajla, imaju praf, a on pak je završil v čuzi.

Autobus je prikočio. Što se neče dale z nami pelati?

-Vi učiteljice zasigurno idete doli, kaj ne?!?

-Da, da, hvala.

– Nejte faliti…to mi je posel.

Šteta ka nate z nami i dale črnu kroniku posljušali.

Več bo mrtvih kak živih. A kaj da se peljamo v Njemačku; kakšne bi to se štorije bile?! Što zna kaj bi se se v autobusu čulo i dogodilo.

Nešterni bi mortik i pohmirali, potokli se, razišli se i znova poženili prej nek bi v Nemačku k deci došli, dodaje pogrbljeni starac živahnog pogleda.

Nas nekoliko je izašlo.

Osjetih težinu u grudnom košu i svoje ruke kao od krvi ljepljive. Ošamućena i rastresena te krvlju zamrljana dolazim na sat. Istovremeno dok najavljujem nastavnu jedinicu, mijenjam sve što god mogu. Brbljam o korelaciji, pišem po ploči, oštrim strelicama izbacujem zadnje stresne i ubilačke slike, automatski mijenjam tijek nastavnog sata, mijenjam tehniku i motiv. Objašnjavam; prikazati ćemo suprotne emocije i to toplim i hladnim bojama. Učenici su odabrali ljubav i sreću te smrt i bol. Slikarski rukopis je jako važan pa malo prikazujem teksturu/fakturu – smrti – u tempera tehnici s oštrim, debelim, širokim i uskim potezima kista u mračnim tonovima crno plave i žute te divlje, kričavo i ubojite zelene. Osjećam da sam se pročistila za nježne i tople tonove ljubavi i radosti. Radovi su čisti fovizam, predobri, divlji, slikarski rukopis fantastičan, potezi sigurni, gusti namazi boja doslovno iskaču iz slika i prijete. Ljubav je prikazana jedva vidljivim preljevima toplih boja, nježno i samozatajno kao što i počinje, mekoćom poteza i blagim, lepršavim vijugama sreće.

Pola papira vrišti u bolnoj i smrtnoj agoniji hladnih boja, dok je duga polovica papira „spokojna“ eksplozija radosti i sreće.

Autobusne priče su do sada doprinijele koječemu. Morbidnost je netragom nestala.

Već idućeg dana, na našu veliku radost, pano plijeni pozornost , a poslije kratke i radosne diskusije slijedi novi likovni zadatak, kojeg započinjem s igrom – pričam ti priču (Eko-problematika).

 

Tvoj share je nekome vrijedna informacija!
O autoru
Međimurje Press – specijalizirani vremenski zapisnik koji donosi najnovije i pouzdane vijesti iz Međimurja.

Vezane vijesti

Komentiraj

*