Stara, kaj bi “hodali”, to više nije u modi!

Piše: VESNA JANKOVIĆ

Nekada, (opet ja, još uvijek sam u kasnim sedamdesetima), kada si imao curu ili dečka, to smo zvali „hodanjem“. Čuj, Snješka, jeste li ti i Mrvac prohodali? Jesmo. To je značilo da ste si cura i dečko. Da danas kojim slučajem pitaš nekog mladića : „No, hodate li?“, blijedo bi te ošinuo pogledom i rekao; stara, kaj bi „hodali“, to više nije u modi, to „vaše hodanje“…danas ak nemaš dobrog auta, nijedna te neće, sve bi se vozile, o kakvom hodanju ti pričaš???

Pa,da…čuj, niti ja danas ne bi htjela muškarca koji  ne  vozi barem nekaj na četiri kotača, jer bicikla imam. A hodati moremo samo po Ivanščici ili nekoj poznatoj malovišenizinskoj planini, ili nekom njenom takvom dijelu, jer bome leta su tu i nisam baš u nekoj divokozarskoj formi pa da se penjem po Julijskim Alpama. No, a i do tam moraš nekak dojti. Nije da nemam vozački. Imam. Al ne znam voziti, niti imam makinu. A i vozačka mi je istekla, nemam pojma kad, jer sam baš te godine kad sam položila vozački morala nositi naočale, pa je nisam dobila onak, na 20 ili 30 godina kao svi drugi (ili doživotno?) nego samo na 5, zbog slabe gledljivosti iliti kratkovidnosti, pa sam morala na liječničke preglede, koji, usput budi rečeno, nisu malo koštali. I tak. Budući nisam odmah kupila auto, nisam stekla to vozačko iskustvo, pa se kasnije nisam usudila više sjesti za volan. Doduše, jednom sam si platila neke dodatne sate, ali, bolje da nisam, jer takav strah nisu valjda pretrpjeli ni partizani prelazeći preko Neretve. Noću sam se budila ne znajući jesam li u rikvercu ili pak moram dati lijevi ili desni žmigavac, a kad sam skoro strgala mjenjač ne mogavši pogoditi drugu brzinu i instruktor je odustao od mene. I sad se još vidim na raskršću u Nedelišću gdje vičem: „ Kaj sad? Kaj sad trebam? U kojoj sam brzini?? „ Bojim se i pomisliti što bi se sve izdešavalo da instruktor nije imao duple komande . Tada sam u potpunosti shvatila da ja nisam rođena za upravljanje automobilom. I moja vozačka karijera bila je završena.

Došla sam do zaključka da naprosto moram pronaći nekoga tko zna voziti i ima auto. Na kraju krajeva, kakav je to muškarac koji preko pedesete nema vlastiti auto? Pa i balavci danas imaju svoje automobile, čim se zaposle. Ak ne voze aute svojih staraca, prvo uzmaju kredit za auto. Jer, kako će naći curu bez auta? Doduše, to im ne garantira da će pronaći nekoga „za hodanje“, ali definitivno imaju veće šanse. Nije da sam izbirljiva glede marke automobila. Meni je bitnija boja. Jednom kad sam se vozila u metropolu sa „Tražim prijevoz“ ( hvala bogu onom tko je oformio tu grupu na fejsu) i kad su me pitali sa kakvim sam se autom vozila, kao iz topa sam grunula: sa zelenim, jer mi je to nekak bilo normalno. Pa i bil je zeleni, kaj onda. A i ljepše je kad vas netko vozi. Možete mirno promatrati pejzaže, spavati, jesti, govoriti bez prestanka, ne morate biti skoncentrirani ili fokusirani na cestu i druge sudionike u prometu. Vozite se „ko kufer“. Zapravo, drugi vas voze, a vi lijepo uživate.

No, nisu sve žene ovako komotne kao ja. Svaka čast vozačicama. One su u prednosti jer ne moraju o nikome ovisiti. Rado bi da sam jedna od njih, ali nisam. Auto mi nije suđen i to ti je. I tako sam iz sedamdesetih, evo zaglibila u ovima sadašnjima. Bez auta, naravno. No, bez brige. Niste valjda sumnjali da se ostatak života neću opozvati na onu staru izreku „snađi se druže“. Žena poput mene to si nikako ne bi dozvolila.

O autoru
Vesna Janković

Vezane vijesti

Komentiraj

*