Brutalno jeftino; danas je sve po 3 kn…

Piše: BLAŽENKA KRIŽAN

PRIČA O FANCY KRPICAMA

Urnebesni nalet mladih i starih dama, vitkih i niskih, malo debljih i XXXL debelih, anoreksičnih i bulimičnih, djevojčuraka, teta, baka, susjeda i nepokretnih u invalidskim kolicima zgusnuo je zrak do maksimuma i pojačao decibele do prsnuća bubnjića.

Hormonska pomutnja puberteta, klimakterija, „predsmrtnog“ znoja te žarke, slane vrućine drma shopom. Zalijepljeni i prilijepljeni jedni za druge plovimo kao prepolovljena jedrilica na šiljatim valovima, „trgamo“ sa stalaka sve, doslovno sve; majice, bluze, košulje, hlače, jakne, kapute, balonere, prsluke, marame; jer nam ama baš sve treba.

Krojevi i veličine su od XXXS do XXXL; sve za svakog; nema diskriminiranih ili nedobro došlih. Prvi dan je sve ispod 100 kn,  cijena visi s artikla, a kasnije cijene padaju kao dobro znani slap i odbrojavaju, 25, kn, 20 kn, 15 kn, 10 kn, 7 kn, 5 kn i famozne 3 kune.

Ulazim i ja.

Nevjerojatno, ali kao da je sudnji dan, a i meni  se odjednom učinilo da ama baš sve trebam! Apsolutno ženski sindrom.

Boje su me šokirale; agresivne nijanse crvene, tople narančaste uljuljkane uz nijanse umiljate žute, staložene zelene koja grli nijanse pospano plave, razlijana azurna tik uz tintno modru i magičnu boju čarobnjaštva, dostojanstvenu ljubičastu;  zaključujem da su sve te boje zarobile oštro bijele zidne plohe, a i mene, već pri samom ulasku. Slijedim boje a ne odjevne predmete. One me vode, boje kupujem i boje poslagujem u svom ormaru. Trećina stvari obavezno mi bude velika, druga trećina mala, a treća bi bila ono što volim. Stvari radosno dijelim, poklanjam i nosim ih s posebnim titrajima zadovoljstva.

Konstantno zujanje brojke tri, tri kune, para zrak, diže se tlak, dižu se laktovi, „lista se“,  bruse se sandale te se masa zalijeće u sve pokretno i nepokretno. Rebra dobivaju udarce sa svih strana, vješalice nabadaju nadlaktice, bokove i  druge mesnate izbočine, a neki kupci kao pognuti Kinezi pretrpani preko glave nose svoj „ulov“. Lovi se, graba, čupa, isprobava, provjerava i gotovo otima iz ruku, padaju vješalice, pada natovarena garderoba s naramka, pada znoj, a mi se sjajno svijetlimo kao lampioni na fešti bez kraja.

Horde mokrog ljudskog mesa sklisko se zalijeću i zapliću u sve fancy krpice, u sve trandy pastelne odjevne predmete šik dizajna, šik krojeva, u markirane i nemarkirane neobične haljetke, u fine materijale, krpice  jednom ili nikad nošene; lanene, platnene, svilene ili, ili…

Pa, tko ne bi pamet izgubio i svoju kućnu adresu zaboravio?!?

Crne dućanske vreće se pune, vuku se čak po podu, sretno se odlazi, a evo već odjekuje: dragi kupci, dolje smo postavili dnevnu nadopunu, ili: dragi kupci za dvije minute počinje happy hour.

Masa se, iskolačenih očiju, odjednom trgne pa nagne prema dnevnoj nadopuni i srećom ostaje na nogama.  Vrti se vrtuljak s krpicama, vrte se kupci oko njega, s njim, iza i ispred, ispruženih ruku i bogobojaznih lica. Bezbrojne ruke u zraku kovitlaju i poniru, pa opet visoko razvlače i nešto jako važno izvlače;  gleda se, razmišlja, mjeri i vatreno komentira:  to bum zela za mamu, tetu Regu, Klari za rođendan, a feringa bo za moju kuhju…

Happy hour je isto svojevrstan stampedo (kad je cijena garderobe malo skuplja, npr. 15 kn) pa kad svi jurnu tamo i vas povuku, nema vam spasa, ne stiže se isprobavati i gledati kome što kupujete, sve nadohvat kao pokošeno pada vam u ruke i eto kolone na blagajni. Hoćete li  prišparati 5 kn po komadu ovisi o brzini kojom „kosite“ po stalcima. Gledam i ne vjerujem, ali se radujem svim srcem što svi nalaze baš ono što tobože neizostavno trebaju, pa makar im se raspali ormari.

Na svim mi je prstima desne ruke poveća modrica, pitam se odakle, ali odgovor stiže  svjetlosnom brzinom. Kako je jedna užurbana dama neoprezno i silovito „listala“ majice, vješalice su me natukle, dotukle do boli i modrila i -skoro zatukle.

Stari i novi kupci postaju bliski, često se susreću pa priča dobiva sve zgodnije dekorativne elemente.

Sve te kratke priče ili ispovijedi s nogu, u hipu kupovanja, započinju slično i nasreću ne završavaju brakorazvodnom parnicom, kako prijete muževi, tobože zbog  izvlačenja „čistog, secondhendiranog rublja“ na svoj ili tuđi štrik!

Čujem: bomo se razišli jer se muž srdi kaj tolko kupujem, nekam odhajam, jer je već ponorel od canjki, počil je, počila bom ga i ja, ja dimo skrivečki dojdem  i skrijem stvari, ili muž pita čiji se to veš već dnevima suši na našem štriku…pak se stvari ostavljaju na katu niže, pri susjedi u prtljažniku, na terasi pod stolcom, iza teglina i slično. Etikete se vješto režu pa skrivaju pa tek onda bacaju. Procedura je važna i  nezaobilazna.

Radosti kraja nema. I doista:

Grad je živnuo. Žene su ga prefarbale svojom pastelnom dotjeranočću, europski zgodne, hrabre, nema sivila, tmurnih lica, tamnih, jadnih krpa, ima puno bijelih hlača u svim krojevima, šarenih, ležernih tunika, otkačenih, vesta, asimetričnih jakni, neobičnih balonera, ludih marama,… Čakovec postaje neprepoznatljivo prepoznatljiv ili obratno!?!

Savjeti u shopu su svakome dobro došli; svi svakome savjetujemo, a jedan može svima  i sve štima, uvijek se nešto novoga nauči; gdje što naći, kak mi ovo ili ono stoji, da li je dosta dugo, kratko, predekoltirano, prezakopčano, preusko, preširoko, jako sexy ili preobično i  naravno, joj, kaj bu mi mož rekel.

Odgovor odmah stiže: Da si sexy i zgodna, to ti bu rekel – potvrđujemo svi, jednoglasno.

Samopouzdanje raste kak polonija. Kičme su uspravne, glave uzdignute, ruke raširene od čuđenja, i welcomiraju sve što što im dolazi pod ruku. Idemo dalje, manje brutalno“listamo“, biramo, isprobavamo, komentiramo, glasno i potiho…gubimo se i nalazimo, a radost pršti te shop izgleda kao da je ispunjen krijesnicama.

O, tu ste?!?

Još malo pa idem dimo.

– Bolijo me i noge i roke, već rujem dve vure i nemam mira. Imam celoga kupa tam i još mi ni dosta.

Ženska posla, ali terapijski je učinak ogroman i postignut!

A moram reći da u shop dolazi i muški rod. Oni najčešće onako brzo uđu, jureći izađu i svega im je odmah dosta, a nama, naravno, nikad ničega nije dosta (makar bi i oni svoje noseve rado zabili među vješalice ili, bolje rečeno, afingere, makar bi dobili koji udarac u koljeno ili  sagnuta leđa, ili vruću pljusku s hrpom nagomilane garderobe na naramku).

Uslužne i veoma drage prodavačice pomažu kako lijevo od sebe tako i desno, ispred i iza, non stop obilaze izgubljene duše kojima još nešto svakako treba jer bi inače dan propao.

Kabine ispuštaju cvileće zvukove, jojkanje, one radosne a i one druge zvukove umotane u paru radosti s  letećim mucicama:  joooj kak sam debela, uhhh, ovo salo, šlaufi, moram zmršaviti, dosta je špeka, čvarki, klobasa i čurki, knap mi je, kam pem f tome, pa na svate, samo si kupi…Isusek, kak je to dobro, kak je fejst lepo, kak bum fajna, joj kaj bu moj Štef rekel, pa to nesam ja…ne vupam dimo, pak bo srdit, kam te vrag nese bo rekel,…

Prvi prvcati komentar bio bi gotovo svima isti: naši dućani su nas potkradali, se je drago, neberš si ništ prevoščiti, ljudi hojte sim, glečte ovo, pak glečte ono…kaj veliste, jegok, kak je fajno, ganc novo, kredno, za vun, za nutri, za sprevod, za k meši. Bum došla s Katom, a i Mara nekam hodi. A jedne žene pak nam lažejo da im čer z Nemačke pošilja. Zakaj lažejo ne znam, do ve je ne pošiljala, a ve pošilja dok je shop tu, hm?!? Se je jasno!

Istinito iz prve ruke posuđeno; susjeda sreće svoju treću susjedu u nizu kuća (udovicu, uvijek u crnom i u marami već 20 god.)

Radnja zbivanja: negdje na selu

Likovi: Agna i moja znanica

Znanica: Agna si to ti?!?

(Agna je bila bez marame, dotjerana u šik hlačama, u tunici s rupama ala nekakva divlja čipka, s običnom frizuricom, s nakitom, neprepoznatljiva, ljepuškasta…)

Agna: Jeee, ja sam. Zakaj?

Znanica: No vidiš kak si lepa bez ropca i črnine, lepo oblečena, nesam te niti prepoznala…

Agna: So mi poslali te stvari z Avstrije, mislijo na mene…

Moš mislit, a i nebreš tak brzo mislit,  jer su joj djeca već odavno nestala u svijetu ne mareći ni za što! Jašu deve, ganjaju lavove, šetaju po Grenlandu i sl.

Domovina je zaboravljena, skupa s likom Agne između Mure i Drave i to zanavek! Tragične istine, ali, eto ni takve ženice ne budu ostale nezamijećene.

U shopping se ide i u Varaždin i u Zagreb, da nikog domaćeg ne sretneš, ali to je čista  iluzija;  sve posud smo! Bravo za sve i one koji se skrivaju i one koji elegantno i pametno kupuju doma u Čakovcu.

I dok se jedna masa njih prosvijetlila; tu se bum oblačila, a bolje bumo jeli i malo više putuvali, a druga masa ljudi  ne bi nikada nosila jednom  obučeno ili ganc novo, a donešeno iz butika za „odstrel“, jer je demode. (80% garderobe je novo novcato!).

Tek kad vi kupite kaput, Hubertus, za 3 kn, pa dvije jakne od po 3 kn, šos i pet bluza, dvije veste i par majica, ne znam ostaje li mjesta za kometar. Osim:  Na hereste ! – rekli bi Grci i tu izreku kratku i toplu često koriste ( Radujte se!).

Svaka čast svima, ali šteta ako smo na krivom mjestu ponosni.

Moj prvi susret sa second hand shopom bio je u Londonu, a što je i moja jako moćna uspomena. Tada o tome svemu ništa nisam znala, a to su bili veoma ekstravagantni, ludi i skupi butici.

Londonsnki Second hand shop u Richmondu iz prošlog stoljeća, s početka 80- tih, bio je veoma elegantan prostor, luksuzan, pun ogledala, s tiffany lampama, zagasitom rasvjetom, tihom muzikom, jako luksuznom garderobom, nakitom, torbama i s crvenokosim i zelenookim manekenkama/panterama, mulatkinjama (koje bi s dva koraka prešle ono što ja prelazim sa šest),  koje su poskakivale u neobičnoj vintage garderobi kao zlatni trofejni primjerci XXXL ljepote. Ja sam jedva ušla, a još brže izašla – zbog treme.

Tamo sam ostavila šos i bluzu kupljene za maturalnu zabavu u Njemačkoj (u Nagoldu, gdje su mi živjeli baka Marija i djed Feliks) i nikad nisam podigla novac, vjerojatno misleći da takvi prostori nisu za mene.

Krivo razmišljanje, nažalost, privlači krivu stvarnost pa je sve krivo.

Bilo kako bilo: Radujte se!, Na hereste!, rekli bi opet Grci.

 

Tvoj share je nekome vrijedna informacija!
O autoru
Blaženka Križan

Komentiraj

*