6. veljače svoj dan slavili su Josipa i Karlo

“Kad sam se vratio u Zagreb, shvatio sam da se muzička scena promijenila. Došli su drugi ljudi, grupa je bilo k’o gljiva posle kiše, uopće nisam znao ko, šta… Ali, nekako sam se utopio u tu kolotečinu, imao gaže, i jednom otišao u Petrinju, sreo Josipu Lisac, naši pogledi su se sreli – k’o u priči – i od onda se više nismo rastajali.

Od 1971. godine. (…) Bio sam oduševljen i njenim pjevanjem, i načinom kak’ se ponašala… Onda sam se do ušiju zaljubio i tak’… Iz Petrinje smo autobusom krenuli za Zagreb, sjeo sam pored nje, ispuštao svoje pozitivne vibracije, i tu smo se malo upoznavali. Josipa mi je priznala da je, kao klinka, išla da vidi gdje stanujem, jer su joj pogrešno rekli da živim u ulici Moše Pijade. Vozila se tramvajem i gledala u nečiji prozor, misleći da je moj! Prva ploča koju je Josipa u životu kupila bila je – ploča Matt Collinsa! Sudbina… Kad sam osjetio da postoji neko izvanserijski, ko zaslužuje moju pažnju, kad sam shvatio da sam već malo star i umoran od rokenrola, i da atmosfera na estradi više ničeg dobrog nije obećavala – odlučio sam da se više ne guram. A budući da sam cijelo vrijeme tog mog puta, od 1957. do 1970., stalno prčkao po klaviru, nešto komponirao, kad me je Josipa čula – predložila mi je da nešto iskomponiram za nju… Onda smo otišli u Rusiju, i tamo sam, pune dve godine radio na našem prvom albumu koji je stvarno pravljen s velikom ljubavlju, entuzijazmom. Zapravo, tu ploču smo radili za nas.” (iz knjige “Bolja prošlost” Petra Lukovića)

“Bili smo jedno” – prisjeća se Josipa. “Nitko ga nije trebao pitati zašto je prestao pjevati; Karlo je pjevao kroz mene. On me stvorio takvom kakva jesam.” , napisala je na svom FB Josipa Lisac.