Piše: VESNA JANKOVIĆ
Odavno više ne peglam. Znala sam uzeti vrijeme u tjednu samo za to. Daska za peglanje, pegla i ja. Bio je to dan za peglanje. Nakupilo se veša. Kad je sin bio mali svakodnevno sam peglala platnene pelene, jer su pampersice u to vrijeme bile rijetkost, ako sam uopće za njih i čula. Zimi su se sušile na kalijevoj peći koja je grijala puno bolje od sadašnjih radijatora. Zapravo smo sav veš na njoj sušli okrećući ga svako malo. Posušio se dok veliš keks. Ljeti pak su samo pelene zauzimale cijeli štrikovni prostor na balkonu.
Dok je moje prvo dijete odraslo baš u tim pelenama, drugo je osjetilo, zajedno sa mnom, sve blagodati pampersica. Bilo je to mnogo lakše u svakom pogledu. Mada, peglanje mi nikad nije predstavljao problem, ali sam s vremenom shvatila da neke stvari nije potrebno peglati. Spisak tih stvari se svakim danom sve više povećavao, pa sam imala više slobodnog vremena za sebe. Došla sam do zaključka da je peglanje zapravo gubljenje vremena. Osim, naravno, nekih stvari koje doista moraš ispeglati da ne izgleda kao da si netom ispao iz veš mašine, za sve ostalo je dovoljno rukom izgladiti tkaninu i to je to.
Važno je da se veš previše ne zgužva kad ga stavljaš sušiti. Uostalom, zašto bi samo žena peglala? Pa nismo mi rođene pod zvijezdom peglačica. I nije to neki ekstremni sport da ga samo rijetki mogu savladati. A možda to dođe i sa godinama. Djeca odu, a ja sam svoju garderobu potpuno prilagodila jednostavnosti. Rijetko nosim suknje i košulje, a traperice doista nije potrebno peglati. Zapravo, peglam ono što uzmem da ću nositi to jutro, daj dan, taj trenutak, e onda peglam. Ali samo to. U svakom drugom slučaju ne peglam. Ni krevetninu, ni kuhinjske krpe, ni ručnike više ne peglam.I ne uzimam više dan ili dane za peglanje, kao nekad. Manje struje, manje posla, više vremena. A vrijeme je dragocjeno i juri kao ludo. Treba ga više koristiti za sebe i one koji ti u životu nešto znače. Bolje peglati dušu nego veš, zar ne?